Ovih dana je izašao iz štampe roman "Ostrvo, povratak traje", čija se radnja pored Zrenjanina/Petrovgrada, Beograda i Beča. dobrim delom odvija i na ostrvu Vis, Visu i Komiži, u Splitu, Španiji i ostrvu Lampeduza. Roman obuhvata period od 1914. do 2005. godine, i pored intimne porodične priče glavnog junaka, profesora antropologije Slavena Marića, govori o detaljima iz Prvog svetskog rata, Španskog građanskog rata, II svetskog rata, kao i o događajima iz vremena raspada Jugoslavije. Zbog toga roman dotiče i sve bitne geopolitičke, etničke, religiozne i kulturološke teme i dileme iz epohe koju obuhvata. Naravno, na nivou pojedinačnog, porodičnog, lokalnog ali i kolektivnog koje je bilo nemoguće izbeći jer su ti globalni potresi pomerali, premeštali, čak i poništavali ljude, porodice, etnitete… Roman pored ličnih, porodičnih i egzistencijalnih tema vojvođanskih Marićevih, koji vuku poreklo iz Dalmacije, sa ostrva Visa, kao i familije Batanjskih, koji dolaze sa ženske strane glavnog junaka Slavena, koji su u 19 veku došli iz Rumunskog dela Banata, dotiče i sudbine mnogih ljudi iz Dalmacije, Slavonije i Krajine.
TINKINA BESKRAJNA OSAMA
(Odlomak iz romana Zorana Slavića „Ostrvo, povratak traje“)
U zimu 1913. jugo je duvao danima. Kiša i vlaga sa mora močili su kuću u Kutu. Tinka je licem priljubljenim uz okno, zurila u talase koji su s pučine nadirali. Kiša spolja i njene suze iznutra, dodirivali su se na staklu koje je nemo posre-dovalo između dvaju nelagoda. Dok je ona, do ludila inten-zivno, preživljavala grube i ružne događaje proteklih meseci. Mlada Zanelijeva, već Marić, prvo se, u nedeljama posle Nikolinog incidenta sa Benčićevom, sklonila na Hvar. Ne u roditeljski dom, već kod none Katje, u Stari grad. Verovatno da bi prikrila i sopstvenu trudnoću, koja je, međutim, brzo postala prevelika. Pre Nikolinog odlaska, u Visu oni su se ipak venčali. Priredili su to skoro tajno venčanje u crkvi Gos-pe od Veloga Sela, u Poselju. Skoro krišom i neveselo. Tinka je godinama odlazila tamo jer je Visom vladala fama da je ovo mesto čudotvorno. Svi stanovnici otoka veoma su slabi prema Gospi od Veloga Polja, kojoj je poklonjeno mnoštvo zavetnih darova, pa je to činila i Nikolina udovica ili napu-štenica. No Gospa joj, kao ni mnogima, nije pomogla. Jer se nije moglo.
U danima najveće povređenosti zbog njegove afere sa Ane Benčić, takođe nesretnicom, koja je čitavog života plaćala, ugledom, srećom i duševnim mirom, svoje predugo kolebanje između dva čoveka, Tinka nije ni znala prave okol-nosti događaja kod crkvice. Velika iskušenje, samoća, dile-me, ali i stalna borba sa nemaštinom su ispunili godine i decenije provedene u kamenoj kući na obali grada Visa, tamo gde Kut okreće ka Luci. Sa pogledom na zaliv. Provodila je dane, nedelje, mesece i godine u čekanju broda koji nikako i nikada ne dolazi. U prikrivenoj crnini.
Svakodnevni rad u maloj butigi. I ljubav prema sinu, na ostrvu na kome sve stiže okasnelo i uvećano. Kroz dva svetska rata. Kada se Prvi svetski rat završio, na ostrvo je pristigla priča, koja je potekla od pomoraca, o muževljevoj sudbini. Ova je govorila o propasti broda „Kraljica Margarita”, na kojem se navodno nalazio i Nikola Marić. Na putu iz Korunje za Severnu Ameriku. Nemačka podmornica je pogodila ovaj brod, a među utopljenicima se, po toj priči, nalazio i njen Niko. Bila je to najsurovija varijanta njegovog nestanka, jer potvrđuje slutnje da je mrtav, ali je tragičnošću poništavala sve ostale tugaljive i dvosmislene mogućnosti. Kako su go-dine prolazile, muka i usamljenost senčili su sve više Tinkinu dušu. Zatamnjivali njenu a preslikavali se i na Simonovu. Od godina nastale su i decenije u kojima je Tinka samovala. Sve više zapadajući u nerealnu nadu da je Nikola ipak živ. Možda zarobljen, bolestan, čak i u zatvoru. Očekivala je, čak je to uporno sanjala, mesecima i godinama, da će se on, iznenada, vratiti po nju i sina. Samo mu je trebalo vremena da se snađe i obogati, u toj Americi. I samo zbog toga obećanja da će vratiti bogat, taj se povratak toliko otegao!
Za Tinku je konačna adresa bio Petrovgrad koji je prešao u Zrenjanin a bio je nekad i Bečkerek.. Daleko od kra-jolika za koji je vezuje rođenje. Ona sa Visa ide direktno u bolesničku postelju. Kod sina Simona. U staru gradsku ulicu. I prizemnu kuću, nedaleko od Gradske pijace. Na čijem su početku apoteka, i privremena bolnica, smeštena u predrat-noj vili bankara Metoda Baumhorna. Tinka Marić ubrzo upada u bolest ali i u ljušturu od samoće, sazdanu, sa mnogo sloje-va patnje. Simon, nekada njen mali Šimo, naslućivao je u majčinoj duši pukotinu, kroz koju i ona sama odlazi. Bolest je bila samo način da se to njeno dobrovoljno izlaženje iz života izvede.
Tog smrznutog januarskog ponedeljka, dok se na ulici dan tek razmeštao, Tinka je opet mislila na Nikolu. U talasi-ma, bljeskovima smenjivala su se tuga, nada, strepnja i davna ljutnja. Na sudbinu koja ga je poslala tamo gde je, možda, morao.
Svaka pomisao, sećanje, uspomena ili slutnja donosili su ovoj ženi različite boje sivih raspoloženja. Simonu je majka o ocu najrađe ćutala, godinama je podešavala odgovore. Kako je dečak odrastao, tako je ona menjala priču. Jer, istinu koja bi zabolela ali zaključila sva pitanja, ni ona nikada nije saznala.“
